|
Elvis Costello nije svoja iskustva sakupljao na uluci. Elvis Costello veruje u sebe bez ostatka. Elvis Costello mrzi pomodarstvo, Nacionalni Front i ponekad žene. Elvis Costello tvrdi da je čovek koji ne zna šta znači biti odrastao. Elvis Costello ne tvrdi da je umetnik. Elvis Costello nije zainteresovan za tuda osećanja. Elvis Costello zna da upotrebljava ekstremne situacije. Zato ih i proizvodi. Elvis Costello prezire muzički biznis. Elvis Costello izgleda kao gimnazijalac sa peticom iz matematike. Elvis Costello je kratkovid. Elvis Costello je do sada napisao jednu intimnu pesmu — „Alison". Elvis Kostello voli da izaziva zabunu. Elvis Costello ima 23 godine. Bar tako kaže.
Dosta podataka za razmišljanje? Costello uostalom ne čini ništa da bi umanjio intelektualnu predstavu koju drugi imaju o njemu. Njegov
osećaj za realnost nikada mu nije dozvolio da se približi bukvalnoj destrukciji kao što su Pistolsi činili. O tome on ima zanimljivo mišljenje: „Bio sam vrlo blizu te osetljive granice izmedu profesionalnog i ličnog gde sam mogao da se provedem
kao Pistolsi, koji su počeli nešto potpuno neprihvaćeno, sekli put kroz sve i završili prerezanih sopstvenih vratova u tom procesu, sahranjujući same sebe. Ipak, potrebno je imati stanovište i ići do neke tačke da bi se postiglo nešto suprotno
toj gadnoj mekoći koja je oko nas Inače ste samo još jedno lice, još jedan broj."
Costello sprovodi svoju revoluciju „uznemiravanjem". Sličnu ideju populariše Brian Eno (Brajen Ino), koji glavnu ulogu umetnosti vidi u dezorijentisanju, stvara nju novih, nepredvidljivih situacija koje iznenaduju i samog kreatora. Medutim, dok Eno zajedno sa Bowiem radi u eksperimentalnim, studijskim uslovima stvarajući jedinu pravu „klasičnu" muziku ovog trenutka, Costello jednim delom svoga „ja" još uvek veruje da je nešto moguće menjati u svakodnevici. Njegov novi album „This Year's Model" („Ovogodišnji model") je, ako hoćete da ga shvatite najozbiljnije, kritika filozofije prepuštanja.
O Costellu se ne zna mnogo jer on ne vidi po čemu bi njegova prošlost bila zanimljiva za druge — „Sigurno je da se
nisam pojavio iz oblaka dima. Godinama sam tu negde." Jedna od pretpostavki koje okružuju tamnu mrlju Elvisove prošlosti je da mu je pravo ime Declan (Diklan). Nick Lowe (Nik Lav), eks bas gitarista grupe Brinsley Schwartz (Brinzli Švarc), producent i pop-rocker koji je takode vrlo spretno jahao na vrhu novog talasa, sreo je Costella još pre nekoliko godina u poznatom „Cavern" klubu u Liverpulu. Costello predvodi svoju grupu „Flip City" („Flip Siti") po lokalima i pabovima tokom 1975. godine, docnije svira po folk Klubovima pod imenom D. P. Costello. Ne razdvaja se od trake na kojoj je snimio nekoliko svojih pesama. To su probni snimci, samo gitara i glas. Sa njima obilazi diskografske kuće, ali mu svuda odgovaraju isto: „nije dovoljno komercijalno", „nema potencijalnih singlova", „ne razumemo dobro reči".
Jake Riviera (Džejk Rivijera) tada osniva svoju kuću „Stiff" („Stif"), i Costello mu šalje traku, odgovarajuči na oglas objavljen u muzičkoj štampi. To je prekretnica. Prvi album, „My Aim Is True" („Moja namera je iskrena") pojavio se jula 1977. godine. Dočekale su ga ovacije kritike. „Melody Maker" je pisao: „Možda još samo nekoliko ploča izdatih ove godine mogu da se, po sveukupnom savršenstvu, uporede sa ovom. Uz nju možete da igrate, pevate, plačete i smejete se, da budete romantični ..." U Americi su počeli da ga porede sa vrhuncem intelektualizovano-poetičnog rocka — Bruce Springsteenom (Brus Springstin). Costello oseča da nije vreme za takva poredenja i insistira na realnosti: „Springsteen je ulicu uvek gledao romantično. Takvi ljudi su mi dosadni. Ulica nije atraktivna. Ja živim blizu Honsloua. To je siva oblast, užasno mesto. Nigde se ništa ne dogada i u tome nema ničega uzbudljivog, romantičnog ili veličanstvenog."
Kamen-temeljac Costellovog interesovanja u formalnom pogledu su pesme: „U mojoj grupi nema solista. Pesme su najvažnije. Hoću da te pesme ljudima nešto znače. Rock muzika je u jednom trenutku postala ekskluzivna i kao takva nikome nije korisna. Najmanje meni. Muzika treba da prodre u ljude, da ih pogodi u srce, u glavu, bilo gde, svejedno, samo
da ih pogodi. Stoga volim da pišem kratke pesme. To je disciplina. Pesme treba da stoje same za sebe, jer su dovoljno jake." Uz grupu kao što je „Attractions" („Atrekšns") Costello je do kraja razvio svoje videnje strukture pesme — tri minuta mu je dovoljno da tekstualno i muzički vrlo precizno kaže ono što želi, oslanjajući se uvek na melodiju, čvrstu ritam sekciju i neočekivana „bojenja" svog klavijaturiste. Za sebe je ostavio ulogu „gitariste u drugom planu" — retko se odlučuje i na kratak solo ali zato sa puno pažnje razraduje .ulogu gitare u svakoj pesmi ne ostavljajući ni malo sumnje u svoje tehničke sposobnosti na tom instrumentu.
Costello je napustio posao kompjuterskog programera u trenutku kada je shvatio da „My Aim Is True" nailazi na ozbiljan odjek. Oformio je grupu, krenuo na turneju i tako se priključio taboru „profesionalaca", ne menjajući svoj izgled — frizuru, odeču, naočari. U prolazu, njegova pojava ne privlači pažnju. Na pozornici počinje iz nepomičnog stava, nogu postavljenih u X, sa Fender gitarom koja kao da mu je preveliki teret, sevajući očima iza debelih stakala, kao da se sav pretvara u reči koje izgovara. Završava na podu, sa gitarom u naručju i vosoko uzdignutim mikrofonom u jednoj ruci! Sasvim suprotno od onoga što ste mogli da očekujete od takve osobe na početku. Njegova mimika na TV ekranu (na promocionom sportu iz emisije „Top Of The Pops") izrugivanje je i sebi i mediju: „On se uopšte ne stidi toga što je ružan", komentarisao je jedan TV tehničar dok je posmatrao sliku na rnonitoru beogradskoj televiziji.
Odbojan, prezirni stav prema poslovnom svetu u muzičkoj industriji Costello je zadržao sve do danas: — „Još uyek im nisam oprostio i ne vidim zašto bih? Zato i neču da idem na ručak sa producentom emisije „Top of the Pops". Ljudi u toj prokletoj mašini ne shvataju da jednostavno ne želim da se upišem u njihov mali klub. Ne želim da idem u Roxy klub i družim se sa Lindom Ronstadt. Muzički biznis u celini — glupost u njemu — još uvek mi se gadi. Cak kada bih bio
popularan kao Fleetwood Mac ne bih se osećao drugačije. Ipak, ne želim da izgleda kako sam opsednut time, kao Phil Spector, u stilu „Ijudi me progone .." Ja zaista ne mislim da me bilo ko progoni."
Sa 23. godine (što neki primaju sa rezervom) Elvis Costello pokazuje gotovo fanatično samopouzdanje. Verovanje u sebe je svakako osobina koja ga približava punk pokretu, iako umesto eksplicitnih socijalnih komentara ili mračnih vizija urbane sredine on u pesmama govori o realnosti najčešče kroz odnose medu ljudima. Analiza ponašanja i karakterističnih reagovanja u određenim situacijama čest je predmet njegovih pesama. Jedan kritičar ga je, zbog pesme „This year's gir I" („Ovogodišnja devojka") čak nazvao ženomrscem! — „Da, što je smešno jer ta pesma govori o nesposobnosti, uz dozu humora, verujem. U njoj nije reč o odredenoj devojci, to je pesma o svim devojkama koje očajnički pokušavaju da prate aktuelni modni trend. Ja ih ne kažnjavam lično zato što su spremne da progutaju taj mit. U izvesnom smislu ja saosećam sa njima, pa ako je to napad onda je napad na ideju, na tu sklonost."
Costello ne voli da se o njemu govori kao o pakosniku lišenom emocija, ili kao o osvetoljubivom dečaku koji još nije zreo: — „Nekolicina mi je to već rekla. Misle da sam dobar autor i iskazuju odredeno poŠtovanje prema mom radu a govore da sam, kao čovek, nezreo. Da sam, kao ljudsko biće, nedovršen. Medutim, mnoge moje pesme zadržavaju emocionalni pristup iako mislim da zbog toga neču postati „kompletnija" ili „prijatnija" osoba. Ja osečam nežnost i ne plašim se toga, to osečanje nije iščezlo sa mojih ploča. Ipak, ljudi sa nedostatkom mašte izbegavaju da to uvide i zapažaju sporedne stvari. Ljudi ne shvataju da ja možda nisam zreo zato što jednostavno odbijam da to postanem. Ja ne znam šta znači biti odrastao i ne mislim da je to neko bolje stanje. Ponekad se osečam kao da mi je sto godina, ifi bar osečam da sam mnogo stariji nego što jesam. Često mislim da moje reakcije odgovaraju nekoj sredovečnoj osobi — ne kažem da je to nešto posebno — ali aktivno odbijam da me zovu
„dečko" jer znam da ne postoje unapred odredene faze dozrevanja. U osamnaestoj sam bio neverovatno ciničan i možda tek u nekoliko poslednjih meseci postao sam mlad, mnogo manje ozbiljan. Možda zato što sam počeo da shvatam veliku šalu, veliku šalu života kao takvog..."
Diskografija Elvisa Costella obuhvata dve singl ploče, „Less than Zero" („Manje od nule") i „Alison", zatim debi album „My Aim Is True", singl „Watching the Detectives" („Gledajuči detektive"), drugi album „This Year's Model" i singl sa te ploče, „Chelsea" („Čelsi"). Do sada svega tridesetak snimljenih pesama, od nekoliko stotina fragmenata i ideja koje je, kako sam kaže, zabeležio i ne zna da li če ih ikada upotrebiti. Singl „Watching the Detectives" mu je neobično važan: — „Tu sam pesmu napisao posle dvadeset-četvoročasovnog slušanja prvog albuma grupe Clash. Tek što sam kupio t:u ploču. „Detektivi" su mu dokazali da mogu da pišem u sasvim novom stilu."
U čemu je razlika između prvog i drugog albuma? — „Prvi je više kolekcija zasebnih pesama. Na „Modelu, u početku, bio sam u stvaranju nečeg složenijeg, Ne mislim na koncept album več na nešto više medusobno povezano. Moje je stanovište da je druga ploča tekstualno „prikrivenija" od prve. Slikovitost je data mnogo više kroz fragmente a ne u jednom pravcu. Neke pesme su mi u početku izgledale kao hronika, tek sam kasnije u njima počeo da otkrivam emocije."
— „Alison" je verovatno najličnija pesma koju sam napisao. Sada je izvodim vrlo retko. Obično nisam u ptravom raspoloženju. Kada je pevam i osetim da me obuzima to snažno osećanje, shvatam da svom radu pridajem mnogo veću važnost no što logika dozvoljava. Znam da je to „samo rock and roll", ali taj i takav rock and roll JESTE moj život. To je sve što ja radim i te pesme jesu ono što sam ja. Zato ljudi čije vas pesme oduševljavaju u direktnom kontaktu izgledaju bledo. Njihove pesme su njihov život i oni nemaju drugog života sem tog. Često se i ja osećam tako."
U idučem broju
THE JAM
|
