|
Postednja vest, stigla neposredno pred pisanje ovog teksta glasi — Elvis Costello sninia LP ploču sa četiri još neutvrdene Lennonove pesme. Posie rad sa McCartneyjem na sopstvenom, a zatim i na njegovo.m alburou izgleda kao đa je Costello poslat na poslednje letnje pripreme pred okuphanje Beatlesa sa njim na Johnovom mestu. Naočare već irna.
Uovom našem postmodernom vremenu sveopšteg recikliranja ta pretpostavka verovatoo znači nostaigibi povratak obaveznom sastavu pop novinarstva, kome su Lennonovom smrću potkopani temelji — boče li Beatlesi opet zasvirati zajedno. Medutim svi znamo da je umjetnički dojam mnogo interesantnija stvar od obaveznog sastava. Baš u njemu leži ono zmo uverlfivostš koje će biti osnova gomili članaka o novoj inkamachi Beatlesa koji nam, ventjem, neminovno sleduju. Naprosto, izgleda da civilizactja'smatra da Elvis Costello ima prava na „to" mesto više od drugih. Teško je ne složiti se sa time. Ne samo zbog naočara i činjenice da je rodan u Liverpulu.
Ma šta ispalo od svega toga, veza Costello-McCartney se nameće kao specifičras simbioza, odnos koji je u ovom trenutku korislan za obojicu i na poslovnom i na unnatničkom planu. Razlozi za to su mnogobrojni. Meclutim, posledtdi dogadaji nude priljku da se uspostavi ono što je naročito poslednjih nekoliko godina nedostajalo u kritičarskim procenama Costellove karijere — čvrst referentni okvia. Pomenuto pravo na „ono" mesto može da posluži kao zgodna maska za njega i pruža osnovu izvlačenja nekih opštijih zakijučalca o opusu Elvisa C.
Osnovni problena sa Costellom i kritičarima do sada je bio u činjanici cla nije bilo nikakvih problema. Kada se niodruda pojavo 1976. godine u vreme punk eksplozhe oberu'ake je prihvaćen kao samosvojan i slojevit autor, kao osoba čijš rad donosi tradicionalni umetnički dignitet i legitimnost anarbičitijim segmentirna „novog talasa". To potyrduje i podatak da je svojevremeao upravo on prvi probio barijeru oprezne odbojnosti američke srednje struje prema novoj „britanskoj invaziji". Od tada do danas je smešten u holtu „ljubiraca", čeniu se i nerna toliko prigovoriti, ali su pohvale koje su stizale na njegovu adresu sve više bivala izylačene iz — skog repertoara obično rezervisanog za takozvane velike „rock pesnike. Što će red, raspravom o idejama iznesenim kroz stihoVe. Pri tom se zaboravlja naizgled paradoksalan, ali vrlo prost alcsiom koji se stalno potyrduje (tako je to s aksiomima) — da su najbolji „rock pesnici" oni na čšie tekstove nikada ne morate da obratite posebno pažnju, a ako vam je već da toga onda ispadnut poseban bonus. Costello pripada tom retkom kovu autora,
Sve je to, u stvari, stara priča o odnosu umetnosti i ideologije, a sve stare priče naprosto teraju da budu ispričane ođ početka, za šta sad nije ni vreme ni mesto. Važno je samo naglasiti da je .to opsesivna idejna osnova celog Costellovog opusa, a njegove ploče, su primer santosvesnog i aesto grčevitog napora da tispostavi ravnotežu medu njima. Potpuno ista stvar mogla bi se reći i za Lennona. Medutim, vreme i mnogo štošta drugo se promenilo.
Ideološke propozicije uspostavljene u takozvanoj rock kulturi od druge polovine šezdesedh postepeno su ishalaphivale da bi sve to završilo, kao i kod drugib dekadentnih umetnosti, obesini-šhavanjem ideje večitog progresa. Tako se rock'n'roll pretvorio u relativistički zakrivljen sistem poluicaniti koordinata vremena i prostora gde, jedni pored dmgila sasvim udobno borave i Presley i Monkees i Sex Pistols bilo koji od rappera sa nekt od svetskih top lista.
Intuitivno svestan toga, Costello se akrenuo prenta sebi, i unutra, za razliku od kolega poput Stinga ili Gabriela koji, nošeni inercijom poznih šezdesetih svoj prosvetiteljski naboj iscrpljuju „velikim dobrotvomina akcijama, podsećajući na dokone žerie; industrijalatca koje javnim milosrdern iskupljuju dušu. Pri tom kao i one postak sve dosadniji. Sve je nekako bilojasno na „Live Aid" koncertima u ,leto 1985. godine, dog,adajem koji je simbolično Označio transformachu jedne faze rocka kada su, kao jezicš pri gradenju Vavilonske kule, u globalnom medijskorn spektaklu definitišmo pobrkane ideje važnog i dobrog. I pri tom je sve zaista bilo vrlo zabavuo. Elvis C. se pojavio sam, bez pratnje, olpevao „All You Need Is Love", koju je najavio kao „narodou pesmu sa severa Engleske". Zatim je otišao u studio i snimio meni najdražu ploču osamdesetih, „King of America". Ne i najvažniju, u tom je poenta. Nekako do skora ti superlativi su uvek značili isto.
Sledeče, 1986. godine pored „King of America" Costello je izdao još jedan album, „Blood and Chocolate", a zatiroje usledila pauza sve do proleta ove godine kada se pojavio „Spike". Ta eksplozija kreativnosti u sebi je nosila mnogo mračniji podtekst i nije ni čudo da je uslectila tako duga pauza. Jednostavno, te ploče su bile tako šizofreno različite kao da su ih naprayile dve osobe. Prvi album je bio smiren, introspektivan, dominiran akustičnim instrumentima, dok je drugi bio gotovo otvoreno brutalan. SledećiPopulamo uverenje, koje nije uvek baš tačnoa prvi bi se mogao nazvati makartnijevskirn, a drugi lenonovskirn. Cakje pesma „I Want You" izvrsna, veštO izvedena direkano posveta Lennonovoj „I Want You (She's So Heavy)" sa „Abbey Road" — i muzički i konceptualno. Krizu identiteta koja se može naslutiti lako je potvrditi i prostim iščitavanjarn onog što je riapisano na omotima ploča. Pesme ja sada potpisivao svojim pravim prezimenom McManus, a ne pseudonimom Costello, naglašavajua lako dvojnost autora I izvodača, unutrašnjeg i spoljnog. Takode, kao instrumentalista pojavio se pod novim imenima — „Little Hands of Concrete" (Male betonske ruke) na prvoin, a Napoleon Dynamite na đrugom.
Sva ova mimkrija pokazuje da je osnovna tema Costellovih pesama opsena, suprotriost onog što se vidi iz skrivenog sadriaja (bilo u hubavi ili politici) — obišla svoj puni krug. Tyrdoglavo insistirarge na njoj samo bi proizvodilo novu negativnu energiju. Ostalo miš je satrop da zaključi da su savari ponekad upravo onakve kakvim se čine, što je osnova svakog sazrevarđa. Njegov posiednji album "Spike" je potvrda pritivatarda te činjenice.
Mnoge dileme postavhene albumina iz 1986. godine sada, su razrešene. Attractionsa više nema, a kao producent se ponovo javlja T-Bone Burnett sa „King Of America". Muzičku pratnju obezbectuje, kao i na toj ploči albstar postava. Paul McCartneyje koautor i svira na dve pesme. Ploča je stilski veonia raznovrsna, nema više preovladujuče dominante. Costello je oduvek voleo da slobodno koristi žanrovsku paletu popularne muzike — setimo se sarno albuma sa country obradama „Almust Blue" ifi poklona soulu na „Get Happy!" — ali sada s lakoćtam uspeva da izbalansira sve uticaje u celinu kojom dominira lični autorski pečat.
„Spike" je primer superiorne kontrole izraza. Nekada dominirajući grčeviti samoispovedni ton zamenjen je višedimenzionalnim iskazima u kojima se smenjuju naratori čineči tako da pojedine pesme postaju prave male kratke priče. Distanca i irobija, stvari koje je veoma teško kontrolisati u rocku, ovde postidu osvežavaitki
Prisustvo McCartneyja na ploči simbolično svedoči o toj novoj opuštenosti koja je Costellu otvadla novu eru karliere, Još samo da Elvis pozajcni Paulu malo svoje paranoje, stvarš koje inu je najviše nedostajalo od kada se razišao sa Lennonorn, Liverpul rules, O.K.?
|
