|
sam srednju školu 1973 godme. Bila je to prva godina kada je broj nezaposlenih u Engleskoj dostigao jedan milion posle rata — u Liverpulu, i svuda severnije, bilo je još gore. Bio sam vrlo srečan što sam dobio posao. Nisam imao ambicija dase dalje školujem. Otišnuo sam se i dobio prvi posao na koji sam naleteo. Dobio sam posao kao operator na kompjuterima, što je bilo relativno pristojno plačeno — oko dvadeset funti nedeljno. Stavljao bih trake i kartice u mašine, postavljao štampače sav laj manuelni posao za koji kompjuter mje imao ruke da ga sam obavi.
Imao sam nekakvu ambiciju da postanem profesionalni muzičar. Več sam svirao gitaru u srednjoj školi — nastupao sam po folk klubovima. Pisao sam pesme — užasne pesme, i izvodio ih vrlo predano. Nisam mislio da su te pesme vredne za snimanje, ali jedini način da postaneš bolji je da izvodiš ono što pišeš.
Driao sam se prvog posla na kompjuterima oko šest rneseci. Istovremeno, napravio sam grupu u Liverpulu, neku vrstu folk sastava — svirali bismo par rock'n'roll tema, naše pesme, ali sa tim nismo nigde dostigli. Cavern Club je još bio tamo (klub je kasnije srušen — prim. prev.) i tamo sarn sreo Nicka Lowea, baš pre nego što sam stigao u London 1974. On je tad još uvek bio sa grupom Brinsley Schwarz, bila je to jesen njihove karijere. Svirali smo par njihovih pesama u nekom malom klubu, oni su nastupali u Cavernu; otišli bismo tamo kasnije, sreli se na šanku i pričali. On je bio u pravoj grupi koja je snimala ploče! Bilo je to prvi put da sam pričao sa nekim takvim.
Moj otat je bio u orkestru Joea Lossa — engleskog Glenna Millera, Bio je sa njim od 1953. do 1968. godine, a onda je krenuo solo. Njegov instrument je truba, ali je bio pevać. Posle svih tih godina sa Joeom Lossom otisnuo se ke.) kabaretski izvodač. Nastupa u društvenim klubovima, noćnim klubovima i kabareima; sam se vozi okolo.
Prve ploče koje sam imao su bile »Please Please Me« Beatlesa i »The Foksinger« Johna Leytona. Bila je to prednost za mene što je otac bio sa Joeom Lossom tada — dobijao je dosta ploča pošto su oni svirali svoje verzije hitova trenutka. Često bi dobijao probne otiske, čak i acetate. Sve do 1966. »Northern Songs« (izdavačka kuda koja je štitila prava na pesme Beatlesa — prim, prev) bi slala acetate Beatlesa orkestrirna da bi unapredila izvodenje verzija tih pesama (ušivo) na radiju, Još ih imam kod kuče. Pošto je moj otac bio najraznovrsnni od tri pevača u orkestru Joea Lossa imao sam sreče - dobijao je ploče i davao ih meni.
Interesovali su me singlovi šta god je bilo na radiju, Kinks, Who, Motown. Bilo je uzbudljivo... Bio sam član Beatles Fan Cluba kada sam imao jedanaest godina; kupovao sam magazine. Muzika koju nisam voleo bo je rock’n’roll — u svom klasičnom obliku. Moja susetka je volela Shadows i Cliffa Richarda - mislio sam da je to zaista starudija. Neko ko je živeo prekoputa moje babe voleo je Buddyja Hollyja. smatrao sam da je to užasno staromodno. Nisam shvatao kako neko moze da voli tako nešto. Nikada nu nije palo na pamet da je neko
tako arhaican kao Chuck Berry mogao da napiše ‘Roll Over Beethoven’ — zato što sam bio ubeden da je lo napisao George Harrison.
Jedini pul kada se to promenilo, kada je postalo malo nastrano, čak i tajno, bilo je kada sam se preselio u Liverpul. Nikad nisam bio oduševljen psihodeličnom muzikom, ali moj otac leste pomalo, 1968, godine. Pustio je dufu kosu, donosio mi ploče Grateful Dead i "Surrealistic Pillow" (Jefferson Airplane). Zadržao bih te ploče par nedelja a zatim ih prodao i za taj novac kupovao ploče Marvina Gayea. Kada sam se preselio u Liverpul otkrjo sam da su avi još ukljuoeni u acid rock —i skrivao sam svoje ploce Otisa Reddinga kada bi mi
dolazili prijatelji. Nisam želeo da upadnem u raskorak sa vremenom. Kada imaš šesnaest godina vrio je bitno da si uključen.
Uporno sam pokušavao da zavolim Grateful Dead ili Spirit. Pokušavao sam da nadem nekog od takvih koga bih zavoleo a da niko drugi nije - zato što je svako pronalazio svoju grupu oca bi postajala "prava alvar". — nekog nastranog kao što je bio Captain Beefheart. Ni donas nije druqačije. ljudi se takmiče u ekstremima
Ima ljudj ¡cap vole grupu X, drugi kafu da su X mlakonje. oni vole Black Flag. (X i Black Flag su američke punk grupe - prim prev.).
U stvari, "prosvetlio sam" kada sam ved svirao - onda kada sam se vratio u London î video mnoštvo grupa, Nícka Lowea ¡ Brinsley Schwarz. pubrock grupe. U Londonu sam otkrio da muzika koju sam tajno voleo. koju sam krio cd svojîh prijatelja predstavlja vilo zabavnu stvar u baru; pesme Lee Dorseyja. Odjednom je bilo sasvim u redu voleti takve sivari tada sam "proevetlio" Ničeg lošeg nije bilo u tome
U Engleskoj, sada, postoji dosta predrasuda o toi eri. prepunk eri. Ocrnjuju bendove u stilu "To je samo pub rock" Radije bih otíšao u bar i pogledao NRBQ. nego što bih video najzivopisniju englesku punk grupu, zato što mislim da ovi drugi nemaju veze s vezom. Uzasni su — lazni i nepoštena Čitav taj Oi biznia
Damned su bili najbolja punk grupa zato što nije bilo nikakvih umetničkih pretenzija iza njih. oni su se samo zabavljali Bili su samo neslašni u svojoj zloči. Voleo sam ih
| 
