|
29. septembra pre pola veka je otvorena zgrada u kojoj se danas nalazi Rainbow, i gde biti pet decenija kasnije, ako ne na proslavi.
Za ovaj svečani trenutak je pozvan Elvis Costello i njegova mala družina The Attractions.
Shot With His Own Gun, prvu pesmu, Costello izvodi samo uz klavirsku pratnju Steve Naivea; dvorana ustaje u znak poštovanja i sluša bez daha. Kada se pridruži ostatak benda, krenu silovito i dve stvari kasnije se Elvis obraća publici. Večeras se čini srećnijim, zadovoljnijim, raspoloženijim, nego što sam imao prilike da ga vidim pri ranijim susretima. Možda mu je drago da ponovo nastupa pred londonskom publikom, koju je pažIjivo zaobilazio poslednjih godina. Publika je zahvalna i prima ga sa naklonošću. Nove stvari su pozdravljene sa dužnim poštovanjem, stare su dočekane sa uzvicima oduševljenja. Strategijski je promešao materijal jedna ili dve nove, pa stara ili dve, pa opet... (lako izvodi dosta novih, nepoznatih stvari, malo njih imenuje.)
Stare pesme su, bez izuzetka, dobile novi tretman: Accidents Will Happen je isporučena sa grubljim, čvršćim bubnjevi-ma, preko koga je ljutita instrumentalizacija; (I Dont Went To Go To) Chelsea je tanušno, jedva primetno, poreggeaisala; Watching the Detectives je prešla granicu od belog do prvog reggea. Tu je i Temptation (jedna od retkih stvari koje izvodi sa poslednjeg Get Happy!! LP-a), Radio, Radio, Girl's Talk (koju je originalno napisao za Dave Edmundsa)...
Od novih, čije sam naslove uspeo da uhvatim, treba obratiti pažnju na Clubland, You'll Never Be A Man... Cini se da tematski nije napustio ustaljenu stazu, dok je muzički mnogo čvršći, žešći, agresivniji — unija bas-bubnjevi radi kao parni valjak, ostavljajući ravnu površinu za gitaru, klavijature i glas. Bend će nekoliko puta podivljati, frenetično voziti. Bez sumnje, novi materijal je nastavak Elvisovog opusa: još uvek ostaje u formi pesama za singl ploče, i to mu je najjače oružje — koncizno, direktno, efektno komuniciranje. Costello je danas song-writer u kome se svojevrsno sukobljavaju, stapaju i kreiraju novi entitet muzički žanrovi i uopšteno lično iskustvo. Voden sigurno (manipulativnom) rukom svoga menadžera, Costello će još dugo biti »enigma« za rock-novinare, i čedo svojth obožavalaca. I, jasno je zašto.
Ne zna se koliko dugo ćemo čekati na novi EC album, jer je planirano izdavanje kasete sa stvarima koje su krasile b-strane njegovth singlova, plus materijal sa EP-a, i dve nove kompozicije, koje jedine imaju šansu da završe na singlu. Razlog za ovu kasetu je »dug« prema kupcima (?) kasetnih izdanja albuma, koji su ostajali bez »esencijalnog« materijala.
U meduvremenu, Costello na pozornici je prijatan za slušanje, ali ne i za gledanje. Njegov »show« je stajanje, korak i1i dva unazad, u stranu... Svira gitaru i peva — to je ono što je njemu važno. Za ostalo se brinu tehničari, i svetla kreiraju interesantnu sliku — svaki trik iz moderne knjige osvetljenja je upotrebljen.
Pedesetak minuta kasnije, objavljuje kraj, ali izgladnela publika se ne može pomiriti sa tim, vraća ga na »bis«: Oliver's Army je polovično izvedena zbog problema sa gitarom; Alison još jednom pokazuje i dokazuje da je njegov cilj — istina (My Aim is True, što je i naslov debi albuma), i to ona koju sakrivamo i od samih sebe; staru Sam & Dave klasiku I Can't Stand Up From Falling Down publika dočekuje sa lavovskim urlikorh, koji se nastavlja i kada bend napusti pozornicu, primoravajući ih da se ponovo vrate. Pump It Up mu služi da preko improvizovane vožnje predstavi članove pratećeg benda, kao da ih ne poznajemo dobro poslednjih nekoliko godina.
Neki su verovatno ostali nezadovoljni izborom programa, ali EC-ov repertoar je tako bogat, da neki moraju biti razočarani.
Za pred-grupu je odabrao Stray Cats, bend o kome svi govore u poslednje vreme. Momci su dobri u svojoj punkabillyčnosti, spektakularni za gledanje, ali Rainbow ima preveliku pozornicu da bi je ispunili svojom predstavom.
Tako prode »rodendan«; za 100. nas sigurno neće biti (tamo).
|
